Svaki put kada ulazimo u neko novo društvo, medju nama nepoznate ljude, osećamo blagi nemir, i nervozu koja nas lagano prožima. Prevelika želja da ostavimo što bolji utisak, često nas učini i smešnima, a prevelika briga od neprihvatanja sputava nas da budemo ono što jesmo!
Postoji mesto gde smo svi isti i gde se gube granice i razlike! Mesto gde ćemo ući sa nekim, po mogućnosti, privlačnim i primetnim nickom, a sve u želji da steknemo neka nova poznanstva, upoznamo neke nove ljude, ma gde god se oni nalazili! Ulogujemo se veseli, raspoloženi, željni društva, sa uvek otvorenom mogućnosti da budeš neko drugi, neko ko možda nikada postati nećeš!
Ali, tamo je sve tako lako, suviše lako... Ne moraš biti prelepa, ni prepametna, ni obrazovana, ni mudra, ni bogata... Dovoljno je da budeš maštovita, duhovita, da kao na nekoj robnoj prezentaciji predstaviš sebe kako najbolje znaš i umeš, a sve u želji da se uvučeš u krug ljudi koji su došli pre tebe!
Ne postoji čovek koji nije tragao za svojim savršenim sajtom, u želji da ubije samoću, ili dnevnu monotoniju! Eto, tako u nizu raznih sajtova postoji jedno mesto gde uglavnom caruju dame... Mesto gde se pije kafa, vode razgovori o deci, muževima, tekućim problemima! Mesto gde se hekla, stvara, piše, slika, pravi nakit! Svaka ta dama ima svoj talenat, i svoje osobine, ali to je slika sa sajta...
Pitam se, kakve su te žene? I pomalo u strahu pada mi na pamet ideja... SUSRET, da, zašto da ne!? Tog momenta slušam pesmu Dodji u 5 do 5 i tako nazivam ideju. Članice sajta dočekuju moju ideju sa oduševljenjem, sa puno entuzijazma planiram mesto, neko naše savršeno mesto za susret, i satnicu! Ali ono što ni jedna od nas ne može da isplanira to je, kakav ćemo ostaviti utisak jedan na drugu! Jer, ko smo mi zapravo? Da li samo neka puka želja da ostavimo utisak, neka bleda vizija onoga što želimo biti, ili...
Sedim u piceriji Pingvin u Novom Beogradu i čekam svoje virtualne prijateljice da dođu, iz Bosne, Požarevca, Paraćina, Kragujevca, Novog Sada... Drhtim, kao na prvom sastanku, rumena u licu! Osećam tremu od onoga što nas čeka! Da li ćemo imati o čemu da pričamo, sada kada pred nama nema monitora i miša u ruci, kojim upravljamo našim ženskim svetom!? Polako se skupljamo sa osmesima na licima, prvi zagrljaji, komplimenti, prvi poljubci u obraz! I gle čuda... tako smo bliske, i srodne jedne drugima, otvorene i spontane, kao da poznajemo cele naše obične ženske živote! Posmatram njihova lica, svako je lepo, i svako onakvo kakvo sam očekivala, svaka zrači nekom posebnom magijom! One mlađe krasi mladost, a one starije blagost i iskustvo! Volim ih, tek sada shvatam koliko su zapravo sastavni deo moga života, moga dana! Veseli ženski glasovi ne jenjavaju, čuje se smeh, čavrljanje! Pričamo o našim životima, deci, trudnoćama, muževima, sa takvom lakoćom, kao da se nismo izlogovale! Čekam da neka od njih stavi sliku na temi:
Opišite osećanja slikom!!
I, slika koju vidim je lepa, radosna i puna iskrenog prijateljstva! Vreme brzo odmiče, sigurno jer nam je lepo... Vreme je da se raziđemo, svaka svojim životima i navikama, svojim porodicama! Srest ćemo se opet, moje drage, lepe prijateljice! Opet na nekom susretu u još većem broju, ali već za sat-dva u našem ''ženskom svetu'' gde je sve i počelo. Ponovo zagrljaji, topli i iskreni, puni prave prijateljske ljubavi! Obećanja da ćemo sve to ponoviti nekom drugom prilikom, jer nam je bilo lepo, nestvarno lepo... A do tada, čekam vas na starom mestu, sa kuvanom kafom i onim dobro poznatim avatarom, lepe moje, Vaša Willma!!!
Zahvaljujem našem dragom prijatelju Mikiju iz Charter banda što je prisustvovao kao gost ovom našem okupljanju, i podsećam ga na obećanje da će nam pevati sledeći put kad se okupimo u većem broju.
Takodje zahvaljujem dragoj nam drugarici Gordani Vuksanović-Momčilović što je pomogla da se ove emocije srede u ovaj članak. Hvala Gogo!
